Što bi rekao Dž. S. Mil

Ako bih išta mogla da smatram luksuzom, bila bi to mogućnost da bez ikakvog i ičijeg pritiska izberem šta ću da studiram. Izrazila sam želju i dobila podršku. Moralnu i finansijsku. Na tome sam jako zahvalna.

Iako je deo okoline bio skeptičan po pitanju ispravnosti moga izbora(mada  ih se to nije ticalo), porodica je rekla DA! Bezrezervno.

Trebalo mi je vremena da shvatim da je upravo porodica bila moja zona slobode. Imala sam pravo da izaberem ples umesto časova klavira (iako mi je sad žao što nisam išla na oba), ali mama kaže: ,,To je bila tvoja odluka“. Sama sam izabrala klub za koji ću da navijam ( nije isti za koji tata navija). U mom prisustvu se nije govorilo o neprijateljima, spoljnim ili unutrašnjim. Nisam učena da  treba da volim ili mrzim. Dobila sam slobodu. Izabrala sam da volim, koga hoću, kako i zašto. 

Polazak na fakultet je prekretnica, naročito za one koji izlaze iz komforne zone. Kad napustiš roditeljski dom i shvatiš da u iznajmljenom stanu nema hleba i toalet papira, da sam treba da oribaš kupatilo i skuvaš supu iz kesice(iako su mame redovno slale hranu), tad’ uviđaš da sloboda nije samo odsustvo smaranja matorih već i odgovornost. 

Odgovornost prema sebi i izborima koje praviš.

Odrastanje ima milion lica. Bude ti super, pa grozno, pa opet malo ok, ali je neosporno  šteta što nismo u potpunosti svesni, dok smo klinci, koliko je dobro biti klinac.

Kad smo već kod odrastanja, čini mi se da je to kao reality program koji ima posvećenu publiku. A publika uvek  ima očekivanja. Nekima si favorit, a druge strašno nerviraš. Jedni se sablažnjavaju nad tvojim postupcima, drugi ti se dive. Draži su ti naravno ovi koji su na tvojoj strani, ali zašto bi te bilo briga. Tvoj život, tvoja stvar. 

Čime ćeš da ispuniš svoje vreme i prostor, na koji način ćeš oblikovati svoja interesovanja i šta će ti predstavljati prioritet, to je samo tvoj izbor.

Nisi izolovan. Jasno. Tu su porodica i prijatelji. Podrška. Samo, ne budi u zabludi da je podrška isključivo nema saglasnost. Podrška je i otvorena sumnja bližnjih u ispravnost tvojih odluka, ali ćes naposletku, sa ili bez te saglasnosti, konačnu odluku doneti sam. 

Živimo kivni na mnoge nepravde. Izuzmemo li makro nivo, na lokalu smo posebno bolni na  sunovrat vrednosti. Čemu?, kad može da se bira. Ok, ok, reći ćete, nije to tako lako. Bombarduju nas sa svih strana, mediji, okolina, društvo. Izgovori! Sve je izbor. 

Znate,  ja recimo ne mogu da promenim svoju visinu. Sve ostalo je stvar mašte. Mogu da ugradim silikone, da napumpam usne i guzicu, da implantiram(ova reč garant nije ispravna) trepavice, kosu, nokte, da promenim boju očiju, versko i/ ili ideološko opredeljenje. Način oblačenja. Omiljenu boju, film. Mesto boravka. Sećate se onog: ‘Ko hoće, nađe način... ‘. Vidite da ga ovi, koje optužujemo za sunovrat vrednosti, nađoše.

Svi bismo  avione, kamione, jahte i svet na dlanu. Možda ne u identičnom obliku, ali dakako kao potvrdu uspeha. Samo je pitanje načina na koji ćemo doći do njih. 
 

Smatrajte me sanjarem, ali verujem da se do velikih stvari može doći ispravnim metodama. A pod tim prvenstveno smatram slobodu izbora i nikako nauštrb drugih.

Sve dok radite stvari koje vas čine srećnim, a ne čine loše drugima, vaše su pravo i ne mogu se smatrati pogrešnim.

Gradite svoj nano svet. Učinite ga raskošnim. Onako kako se vama najviše dopada i u njega puštajte i sebi slične, ali najpre različite, jer ćete se tako uzajamno bogatiti.
 

Ipak, vodite računa da vas samoizgradnja ne odvede u samoživost i isključivost. Ne namećite svoje i ne predstavljajte svoje kao jedino ispravno. U svom prostoru po sopstvenoj volji, u tuđem u skladu sa pravilima kreatora. Ako očekujete poštovanje, iskažite poštovanje.

Zato bih narednih nekoliko redova nazvala “Priča o cipelama”.

Kod nas je, sad već vekovna tradicija da kad odete kod nekoga u goste izujete cipele. Na taj način iskazujete poštovanje prema domaćinu i njegovom domaćinstvu. U kući mojih roditelja, a sad i u mojom domu gosti nisu u obavezi da se izuju. To čine jedino ako će im biti prijatnije. Sa druge strane, kad odem kod nekog prvi put u kuću uvek pitam da li treba da se izujem, ako domaćin kaže da, ja to i uradim. Nisam baš oduševljena, ali poštujem pravila.

Prema tome, smatram da kad god se nađemo u prostoru koji nije isključivo naš i koji uključuje druga lica, na nama je da poštujete pravila okruženja, kao što bismo voleli da se ljudi ponašaju kod nas.

*Sve ove misli su u mnogome pronašle podstrek u mislima Džon Stjuart Mila. Upoznala sam ga ‘prisilno’, kao obaveznu literaturu na fakultetu, ali sam nakon čitanja njegovog dela ,,O slobodi”  pomislila: ,,Gospodine Mil bilo mi je zadovoljstvo!”

Preporučujem.