Podrška je pola posla

Verujem u tebe!

Dođe tako neko čudno doba kad čovek zaboravi na sebe i pretvori se u kradljivca sopstvenog vremena. Prekorači dozvoljeni minus na računu života i jedino broji minute, dane i godišnja doba, a ne svoja dela. Onda se pojavi drugi čovek i kaže mu ‘Verujem u tebe’. Začudi se tada čovek broj jedan i pomisli: 'Mene ova/j zajebava’ ili ’Voli me, zato mi to kaže, da mi bude lakše’ ili ’Ne razume on/ona kako je u mojoj koži’.

Odgovori su tačni.

Hajde da razmislimo.

Da, osoba koja vam kaže ’verujem u tebe’ vas voli i želi da vam bude lakše.

Da, ta osoba ne zna kako je u vašoj koži, ima ona svoju o kojoj treba da brine.

Ali znate šta jos?

Osoba koja vas voli je očevidac. Ona zna kako crtate dugu nakon smene sunca i kiše u vašem životu, čak i onda kada je sami zaklanjate oblakom.

Ista ta osoba ne zna kako je u vašoj koži, ali upamtite, svi mirisi vaše duše se probijaju kroz pore na toj koži i ako je osoba ostala uz vas to znači da su joj mirisi prijatni, čak i onda kad sami sebi zaudarate.

Ljudi, kriza je. Oskudica. Pametni ne troši svoje  vreme i novac uludo, a bogami ni reči. Bar ne oni koji za svoje reči mare.

Zato,  ako je neko voljan da vam pokloni svoje vreme, pažnju i reči, ne odupirite se, jer odupiranje je najlakše, dovoljno je da zapušite uši i pevate, sve do neke nove zgodne prilike kada ćete iznova jadikovati nad svojim nezadovoljstvom.

Budite staloženi. Kroz život će vam prolaziti i oni koji će se, ničim izazvani, naći pozvani  da nešto kažu. Sa njima parlamentarno, nikako na galamu, a dobre priče čuvajte za ljude koje osećate svojim.

Prijatelja ćete prepoznati ne po slatkorečivosti, iako ćete bezbroj lepih reči čuti od njega (jebi ga, to mu je u opisu funkcije), već po slobodi da hiperpopizdi i da vam kaže: 'Radi šta hoćeš, ja znam koliko možeš, ali ti odlučuješ'

Prijatelj je merna jedinica lekovitosti međuljudskih odnosa. Potvrda legitimnosti prava da budete zvezde sopstvenog života. Ma, pravi će vas podržaće i kad ste hodajuća dijareja. U tome je  razlika. Bitna. Najbitnija.

I samo još...

Je l' se sećate onih sms-ova na TV-u, tipa- Ima li neka dama za druženje. Udate stop. E, pa nek' je tako i u životu. -Ima li nekih prijatelja za život. Solitelji pameti STOP.

Dopodnevni spavači

'Mlad čo'Ek, a spi' do pladne. Neje li ga/gu sram?', pitala se moja pokojna baka.

Nešto se mislim od jutros (dobro, od malopre). Da je život uredio drugačije i da je ona sada u prilici da svedoči mojoj šestodnevnoj radnoj nedelji, verujem, ne samo što ne bi imala problem sa mojim dopodnevnim spavanjem ovog sedmog, neradnog dana, nego bi još, da su okolonosti takve i da živimo pod istim krovom, stišavala ostale ukućane da me ne probude.
Ili bi, uslovljena kilometrima, u telefonskom razgovoru koji bismo zasigurno vodile, na moju konstataciju o dopodnevnom spavanju odgovorila sa, 'Ako Nane!'

Sto posto.

Ne budite kivni na spavače do podne. Ima među njima poštenog sveta. Nađe se i poneki radan. Ako ništa drugo spavači sanjaju, pa će neke od tih snova ostvariti. Možda za dobrobit svih nas. Doduše poslepodne.

Vidite, spavači se prisete. Dozovu uspomene na neka mila lica i brižne zagrljaje. Ne zaboravljaju. Nije li to dovoljan uslov da im se ponekad progleda kroz prste to 'do pladne' spavanje?

U jedno ne sumnjajte, kad zatreba, pasionirani spavači su i te kako kadri da urane. To se, u ovom svetu kroz koji hodimo, dešava bar 5 puta sedmično. Pa malo li je?

Filadendron

Ne znam otkud, ali...da mi je da kupim dasku za peglanje.

Iako mi se peglanje ne mili, šta više, smatram ga uzaludnim poslom, tako bih ponekad utonula u tu uzaludnost i promatrala čari mehaničke radnje.

U tom bih verovatno zapalila cigaretu i otvorila prozor. Ne znam da li bi mi se od vani više slušao vetar ili gledala kiša. Zasigurno bih priželjkivala jedno od ta dva. Nikako oba.

I da, načinila bih od toga uživanje. I ne, ne bi mi jedna daska za peglanje srozala integritet, jer peglala bih svoje gaće. Ako bi se vremenom međ' mojom zadesile i neke tuđe gaće, onda bismo napravili nekakav raspored peglanja. Recimo.

Ne znam otkud, ali...gajila bih Filadendron. Možda je zbog imena, ne znam. Volela bih da cimerujemo. Premda je godinama vilenio u roditeljskom domu, tek nedavno sam, onako pravo, konstatovala svu divotu tog raskošnog lepotana.

                              *******
Zavaljena u stolicu, pomislih, pustila bih neki latino, i motrći na svoj friško popeglani veš razmišljala da li je dva dana zaredom suviše zalivanja za jedan Filadendron.

Izgleda li vam ovo kao protraćeno vreme? Meni ne. Naprotiv.

Ti bi sigurno volela da imaš ravnu kosu?

Ne.

Jedno nimalo arogantno, sasvim obično - Ne.

Volim kovrdžavost. Smatram je više karakternom osobinom nego delom fizičke pojave. 

Nije uvek bilo tako. 

U  detinjstva nisam percipirala sebe kao devojčicu sa kovržavom kosom. To je delom  posledica svakodnevnog  češljanja i ljubavi prema pletenicama. Kovrdžavost je bila osobina moje mame. Toliko o toj temi. Tada.

Onda je došlo vreme Male mature i na dan proslave sam, kao i sve devojčice otišla frizeru. Po prvi put, nakon petnaest godina koliko me je do tada šišala, frizerka me je pitala-A zašto se ti češljaš i uništavaš te lokne? Nisam znala odgovor. Pomogla mi je rečima-E, od sad nema više češljanja, pusti te lokne da dišu. 

Tako bi.

Postala sam svesna svojih kovrdža, a opet, koliko god mi se dopadalo, nisam to smatrala nekakvom posebnošću. Ok, imam kovrdžavu kosu, pa šta? Kosa k’o kosa, mislila sam.

Ne znam tačno kad, čini mi se na pragu fakultetskih dana uviđam da ljudi sve više komentarišu moju kosu i da su ti komentari zapravo komplimenti. Nezamenljivo, a meni omiljeno –Ti bi sigurno volela da imaš ravnu kosu? I moje Ne koje izaziva začuđenost.

Počela sam da promatram sebe i da prihvatam svoju kosu kao deo lične posebnosti, jer ako ljudi tako kažu, mora da je istina. Prijalo je tada, prija i sada.

Uporedo sa spoznajom kovrdžavosti, dolazi i spozaja o očima. Znam kako ovo zvuči, ali verujte mi, kao i sa kosom, i svoju zelenookost sam gledala kao sasvim uobičajnu stvar. 

Bilo je potrebno da jedna, dve, pet, deset osoba prokomentariše moje oči da bih uopšte uzela u obzir eventualnu lepotu i posebnost.

Sada, sa skoro 27 godina i dalje  cenim  komentare na račun facijalnog dela moje pojave. Volim da kažem kako, eto, nemam bujne grudi, ali imam bujnu kosu. Delaš sa onim sa čim raspolažeš.

A da se ovo ne bi svelo na površan tekst o fizičkom izgledu, što mi isprva nije bio cilj, hajde da dođemo do neke poente.

Vidite, ima nas kojima je potrebna stalna potvrda drugih. To je strašno. Zar ne? Čovek treba da bude svestan sebe i svojih kvaliteta bez da mu iko drugi  govori. Samosvest oslobođena arogancije je veliko bogatstvo. To se uči, to se stiče, na tome se radi.

I nema veze da li ste kovrdžica ili volite svoju svilenkasto ravnu kosu. Mozda vas je priroda obdarila dobrim poprsjem i blago vama, zavidim vam . Uspešni ste u svom poslu. Imate talenta za elektriku ili šivenje, a možda ste brilijantni i nadomak titule doktora nauka. Šta god da ste, budite tu za sebe. Bodrite sebe i pohvalite se, sami. 

Ima tu još nešto. Dugo sam smatrala komplimentom konstataciju-Pa ti se uopšte nisi promenila! Verovala sam da je to dobro, da sam ostala ista i da odlaskom u veliki grad nisam izgubila sebe.

Pogrešno. Promene su dobra stvar. U redu je da sačuvate onu bazu koju ste izgradili u porodičnom domu, ali napredak je u promenama i nadogradnji. Nisu sve promene dobre, ali se za dobre vredi boriti i tako stečene ponosno ih isticati. Zašto da ne, ljudski je.

Ne zaboravite, komplimenti su fino osmišljene forme. Poklanjajte ih kad god ste u prilici i kad zaista mislite, a kada vas neko obraduje komplimentom, zahvalite se. Lepo je.

Živimo u svetu rang listi, anketa, statističkih podataka, eliminacionih krugova. Surovo. 

Ima nečeg u parametrima, ali ima i u odvažnosti da mi podešavamo njih, a ne oni nas.

Što bi rekao Dž. S. Mil

Ako bih išta mogla da smatram luksuzom, bila bi to mogućnost da bez ikakvog i ičijeg pritiska izberem šta ću da studiram. Izrazila sam želju i dobila podršku. Moralnu i finansijsku. Na tome sam jako zahvalna.

Iako je deo okoline bio skeptičan po pitanju ispravnosti moga izbora(mada  ih se to nije ticalo), porodica je rekla DA! Bezrezervno.

Trebalo mi je vremena da shvatim da je upravo porodica bila moja zona slobode. Imala sam pravo da izaberem ples umesto časova klavira (iako mi je sad žao što nisam išla na oba), ali mama kaže: ,,To je bila tvoja odluka“. Sama sam izabrala klub za koji ću da navijam ( nije isti za koji tata navija). U mom prisustvu se nije govorilo o neprijateljima, spoljnim ili unutrašnjim. Nisam učena da  treba da volim ili mrzim. Dobila sam slobodu. Izabrala sam da volim, koga hoću, kako i zašto. 

Polazak na fakultet je prekretnica, naročito za one koji izlaze iz komforne zone. Kad napustiš roditeljski dom i shvatiš da u iznajmljenom stanu nema hleba i toalet papira, da sam treba da oribaš kupatilo i skuvaš supu iz kesice(iako su mame redovno slale hranu), tad’ uviđaš da sloboda nije samo odsustvo smaranja matorih već i odgovornost. 

Odgovornost prema sebi i izborima koje praviš.

Odrastanje ima milion lica. Bude ti super, pa grozno, pa opet malo ok, ali je neosporno  šteta što nismo u potpunosti svesni, dok smo klinci, koliko je dobro biti klinac.

Kad smo već kod odrastanja, čini mi se da je to kao reality program koji ima posvećenu publiku. A publika uvek  ima očekivanja. Nekima si favorit, a druge strašno nerviraš. Jedni se sablažnjavaju nad tvojim postupcima, drugi ti se dive. Draži su ti naravno ovi koji su na tvojoj strani, ali zašto bi te bilo briga. Tvoj život, tvoja stvar. 

Čime ćeš da ispuniš svoje vreme i prostor, na koji način ćeš oblikovati svoja interesovanja i šta će ti predstavljati prioritet, to je samo tvoj izbor.

Nisi izolovan. Jasno. Tu su porodica i prijatelji. Podrška. Samo, ne budi u zabludi da je podrška isključivo nema saglasnost. Podrška je i otvorena sumnja bližnjih u ispravnost tvojih odluka, ali ćes naposletku, sa ili bez te saglasnosti, konačnu odluku doneti sam. 

Živimo kivni na mnoge nepravde. Izuzmemo li makro nivo, na lokalu smo posebno bolni na  sunovrat vrednosti. Čemu?, kad može da se bira. Ok, ok, reći ćete, nije to tako lako. Bombarduju nas sa svih strana, mediji, okolina, društvo. Izgovori! Sve je izbor. 

Znate,  ja recimo ne mogu da promenim svoju visinu. Sve ostalo je stvar mašte. Mogu da ugradim silikone, da napumpam usne i guzicu, da implantiram(ova reč garant nije ispravna) trepavice, kosu, nokte, da promenim boju očiju, versko i/ ili ideološko opredeljenje. Način oblačenja. Omiljenu boju, film. Mesto boravka. Sećate se onog: ‘Ko hoće, nađe način... ‘. Vidite da ga ovi, koje optužujemo za sunovrat vrednosti, nađoše.

Svi bismo  avione, kamione, jahte i svet na dlanu. Možda ne u identičnom obliku, ali dakako kao potvrdu uspeha. Samo je pitanje načina na koji ćemo doći do njih. 
 

Smatrajte me sanjarem, ali verujem da se do velikih stvari može doći ispravnim metodama. A pod tim prvenstveno smatram slobodu izbora i nikako nauštrb drugih.

Sve dok radite stvari koje vas čine srećnim, a ne čine loše drugima, vaše su pravo i ne mogu se smatrati pogrešnim.

Gradite svoj nano svet. Učinite ga raskošnim. Onako kako se vama najviše dopada i u njega puštajte i sebi slične, ali najpre različite, jer ćete se tako uzajamno bogatiti.
 

Ipak, vodite računa da vas samoizgradnja ne odvede u samoživost i isključivost. Ne namećite svoje i ne predstavljajte svoje kao jedino ispravno. U svom prostoru po sopstvenoj volji, u tuđem u skladu sa pravilima kreatora. Ako očekujete poštovanje, iskažite poštovanje.

Zato bih narednih nekoliko redova nazvala “Priča o cipelama”.

Kod nas je, sad već vekovna tradicija da kad odete kod nekoga u goste izujete cipele. Na taj način iskazujete poštovanje prema domaćinu i njegovom domaćinstvu. U kući mojih roditelja, a sad i u mojom domu gosti nisu u obavezi da se izuju. To čine jedino ako će im biti prijatnije. Sa druge strane, kad odem kod nekog prvi put u kuću uvek pitam da li treba da se izujem, ako domaćin kaže da, ja to i uradim. Nisam baš oduševljena, ali poštujem pravila.

Prema tome, smatram da kad god se nađemo u prostoru koji nije isključivo naš i koji uključuje druga lica, na nama je da poštujete pravila okruženja, kao što bismo voleli da se ljudi ponašaju kod nas.

*Sve ove misli su u mnogome pronašle podstrek u mislima Džon Stjuart Mila. Upoznala sam ga ‘prisilno’, kao obaveznu literaturu na fakultetu, ali sam nakon čitanja njegovog dela ,,O slobodi”  pomislila: ,,Gospodine Mil bilo mi je zadovoljstvo!”

Preporučujem.