Ona živi u drugoj deceniji 21. veka, stanuje u posleratnoj zgradi, a najlepše uspomene čuva negde između tvista na Kalemegdanu i Novog vala. Pretpostavljam.
On je zaboravio naočare za blizinu i ljubazno me moli da pronađem njeno ime na interfonu. Nosi besprekorno ispeglano odelo višedecenijskog staža. Otvara mi vrata od zgrade, a potom od lifta.
"Sigurno je baš zalužio taj kome nosite poklon. Veoma je lep", komentariše buket koji držim u ruci. Klimam glavom - zaslužuje. Dijalog dugačak koliko i vožnja do četvrtog sprata.
Ona otvara vrata od liffta. On izlazi. "Vi idete još gore?", pita me. "Prijatan dan", rekoše oboje. Imaju oko osamdeset godina.
Vozim se još nekoliko spratova.
Vožnja liftom kao tura kroz vreme. Upad u jedan od onih filmova koji počinju špicom - Avala film.
Vožnja liftom kao ljubaznost i kavaljerstvo u slici i reči.
Ljubaznost kao vanvremenska, nadepohalna, neideološka kategoriji. Kao ljudskost.
On je zaboravio naočare za blizinu i ljubazno me moli da pronađem njeno ime na interfonu. Nosi besprekorno ispeglano odelo višedecenijskog staža. Otvara mi vrata od zgrade, a potom od lifta.
"Sigurno je baš zalužio taj kome nosite poklon. Veoma je lep", komentariše buket koji držim u ruci. Klimam glavom - zaslužuje. Dijalog dugačak koliko i vožnja do četvrtog sprata.
Ona otvara vrata od liffta. On izlazi. "Vi idete još gore?", pita me. "Prijatan dan", rekoše oboje. Imaju oko osamdeset godina.
Vozim se još nekoliko spratova.
Vožnja liftom kao tura kroz vreme. Upad u jedan od onih filmova koji počinju špicom - Avala film.
Vožnja liftom kao ljubaznost i kavaljerstvo u slici i reči.
Ljubaznost kao vanvremenska, nadepohalna, neideološka kategoriji. Kao ljudskost.
