Imala sam srećno detinjstvo. Ništa nije manjkalo – ni hleba
ni uz hleba, ni emocija, ni podrške. Mama mi je pružala neizmernu ljubav i
naučila me je odgovornosti, otac mi je postao najbolji prijatelj, a oboje su
mi, svojim ličnim primerom, pokazali da je važno da budeš dobar čovek. Jedne stvari su se ipak bojali – da se ne pretvorim u razmaženo
jedinče. Zato je mama insistirala da steknem naviku deljenja, a tata mi je
govorio da treba da se ponašam kao da je još troje dece u kući. Istina,
dobijala sam gotovo sve što sam poželela, ali je osvanuo dan kada više
nisu mogli sve da mi ispune, tada nije pao plafon i nije usledio smak sveta. Do tada,
već sam izrasla u osobu koja ne zaboravlja sve dobro što je bilo i koja je
zahvalna na svemu što joj je pruženo i onome što je ostalo, uprkos materijalnoj
neprilici, – porodica!
Danas, često ih čujem, pogotovo mamu, kako svaljuju odgovornost na sebe što su u jednom trenutku pogubili konce i mene uvukla u to zamršeno klupko, kažu – oni su me usporili.
Danas, često ih čujem, pogotovo mamu, kako svaljuju odgovornost na sebe što su u jednom trenutku pogubili konce i mene uvukla u to zamršeno klupko, kažu – oni su me usporili.
To nije tačno. Znate ono – iver ne pada daleko od klade i
ja duboko verujem u to. Što sam starija sve sam sigurnija da je ono što ponesemo iz kuće naša suština, sve su ostalo nijanse (pozdrav za gosn Balaševića). Iz tog
razloga, srećna sam što su baš njih dvoje moja porodica.
Ipak, postoji nešto što sam nedavno osvestila. Već
sam bila pred maturom i počela sam ozbiljnije da se bavim stvarima koje me
interesuju, u koje želim da odrastem. Usledili su pozitivni rezultati i
pohvale, a moj tata je na to imao kometar – to je dobro, ali spusti loptu,
nemoj da letiš. Ta mantra se ponavljala i u godinama koje su usledile. Sa druge
strane, mama je za sve moje nove korake, na primer pronalaženje i dobijanje
posla, uvek imala pitanje – kako si se pokazala, šta ti kažu? Je l’ su (oni) zadovoljni?
Možda vam ove rečenice zvuče obično, ali su one i te kako
uticale na moje sveobuhvatno delanje u život.
 |
| https://www.instagram.com/p/BpSiK3pgwae |
Da razjasnim:
Vođena tim rečenicama, verovatno nesvesno, nijedan svoj
uspeh, nijednu veštinu koju sam stekla ne posmatram kao nešto izuzetno. Sve što
umem i sve što mogu gledam kao nešto što se podrazumeva, kao nešto što svako
može. Sve je to u službi da se izvrši zadato, da se ispune nečija očekivanja, a
kada usledi priznanje za dobro obavljen posao ushićenje traje jedan tren i idemo
dalje, jer mora da se spusti lopta i ne sme da se poleti.
Takođe pitanja – da li si se dobro pokazala, da li su ONI
zadovoljni tobom? Ta pitanja su se uvukla u sve moje odnose. Poslovne, prijateljske,
ljubavne. Ako pođe po zlu uveravam sebe da sam ja nešto pogrešila - sigurno se
nisam dobro pokazala, sigurno nisam ispunila nečija očekivanja - problem je u
meni. A realno, često nije bilo do mene.
Čovek to ne treba sebi da radi. Ne radite to sebi (kaže vam
Ana koja je sprcala skoro trideset godina u dupetu i zna je da je pred njom
dug i ozbiljan proces rada na – ta na na na – samopouzdanju!).
Svesna sam da su moji roditelji ove rečenice izgovarali iz
najbolje namere, želeli su da me zaštite i nauče. Premda, šta ima loše u
letenju? Letenjem se oslobađate straha od visina pa ih osvajate, sve više i
više. Znam da je na zemlji sigurnije, ali šta je u današnje vreme sigurno?
Onda – očekivanja. Očekivanje mi je tako hladna reč.
Ok, u redu je da takav stav imate prema poslu. Nadređeni očekuje da ispunite
zadatak, a za uzvrat vi očekujete platu. Ali za ljubavne i prijateljske odnose
očekivanje je teška reč. Nije to finasijska transakcija ili robna razmena, to
je ljubav, pobogu. Možda grešim, ali drugačije ne umem.
***
Da si dobar čovek i
da si tu za druge, da prihvataš odgovornost i da ne svaljuješ krivicu unaokolo je veoma važno, ali ništa manje važno nije da si tu za sebe, jer, da bi gradio dobre odnose sa drugima moraš sa sobom da budeš u dobrim odnosima.
