Ti bi sigurno volela da imaš ravnu kosu?

Ne.

Jedno nimalo arogantno, sasvim obično - Ne.

Volim kovrdžavost. Smatram je više karakternom osobinom nego delom fizičke pojave. 

Nije uvek bilo tako. 

U  detinjstva nisam percipirala sebe kao devojčicu sa kovržavom kosom. To je delom  posledica svakodnevnog  češljanja i ljubavi prema pletenicama. Kovrdžavost je bila osobina moje mame. Toliko o toj temi. Tada.

Onda je došlo vreme Male mature i na dan proslave sam, kao i sve devojčice otišla frizeru. Po prvi put, nakon petnaest godina koliko me je do tada šišala, frizerka me je pitala-A zašto se ti češljaš i uništavaš te lokne? Nisam znala odgovor. Pomogla mi je rečima-E, od sad nema više češljanja, pusti te lokne da dišu. 

Tako bi.

Postala sam svesna svojih kovrdža, a opet, koliko god mi se dopadalo, nisam to smatrala nekakvom posebnošću. Ok, imam kovrdžavu kosu, pa šta? Kosa k’o kosa, mislila sam.

Ne znam tačno kad, čini mi se na pragu fakultetskih dana uviđam da ljudi sve više komentarišu moju kosu i da su ti komentari zapravo komplimenti. Nezamenljivo, a meni omiljeno –Ti bi sigurno volela da imaš ravnu kosu? I moje Ne koje izaziva začuđenost.

Počela sam da promatram sebe i da prihvatam svoju kosu kao deo lične posebnosti, jer ako ljudi tako kažu, mora da je istina. Prijalo je tada, prija i sada.

Uporedo sa spoznajom kovrdžavosti, dolazi i spozaja o očima. Znam kako ovo zvuči, ali verujte mi, kao i sa kosom, i svoju zelenookost sam gledala kao sasvim uobičajnu stvar. 

Bilo je potrebno da jedna, dve, pet, deset osoba prokomentariše moje oči da bih uopšte uzela u obzir eventualnu lepotu i posebnost.

Sada, sa skoro 27 godina i dalje  cenim  komentare na račun facijalnog dela moje pojave. Volim da kažem kako, eto, nemam bujne grudi, ali imam bujnu kosu. Delaš sa onim sa čim raspolažeš.

A da se ovo ne bi svelo na površan tekst o fizičkom izgledu, što mi isprva nije bio cilj, hajde da dođemo do neke poente.

Vidite, ima nas kojima je potrebna stalna potvrda drugih. To je strašno. Zar ne? Čovek treba da bude svestan sebe i svojih kvaliteta bez da mu iko drugi  govori. Samosvest oslobođena arogancije je veliko bogatstvo. To se uči, to se stiče, na tome se radi.

I nema veze da li ste kovrdžica ili volite svoju svilenkasto ravnu kosu. Mozda vas je priroda obdarila dobrim poprsjem i blago vama, zavidim vam . Uspešni ste u svom poslu. Imate talenta za elektriku ili šivenje, a možda ste brilijantni i nadomak titule doktora nauka. Šta god da ste, budite tu za sebe. Bodrite sebe i pohvalite se, sami. 

Ima tu još nešto. Dugo sam smatrala komplimentom konstataciju-Pa ti se uopšte nisi promenila! Verovala sam da je to dobro, da sam ostala ista i da odlaskom u veliki grad nisam izgubila sebe.

Pogrešno. Promene su dobra stvar. U redu je da sačuvate onu bazu koju ste izgradili u porodičnom domu, ali napredak je u promenama i nadogradnji. Nisu sve promene dobre, ali se za dobre vredi boriti i tako stečene ponosno ih isticati. Zašto da ne, ljudski je.

Ne zaboravite, komplimenti su fino osmišljene forme. Poklanjajte ih kad god ste u prilici i kad zaista mislite, a kada vas neko obraduje komplimentom, zahvalite se. Lepo je.

Živimo u svetu rang listi, anketa, statističkih podataka, eliminacionih krugova. Surovo. 

Ima nečeg u parametrima, ali ima i u odvažnosti da mi podešavamo njih, a ne oni nas.