Dopodnevni spavači

'Mlad čo'Ek, a spi' do pladne. Neje li ga/gu sram?', pitala se moja pokojna baka.

Nešto se mislim od jutros (dobro, od malopre). Da je život uredio drugačije i da je ona sada u prilici da svedoči mojoj šestodnevnoj radnoj nedelji, verujem, ne samo što ne bi imala problem sa mojim dopodnevnim spavanjem ovog sedmog, neradnog dana, nego bi još, da su okolonosti takve i da živimo pod istim krovom, stišavala ostale ukućane da me ne probude.
Ili bi, uslovljena kilometrima, u telefonskom razgovoru koji bismo zasigurno vodile, na moju konstataciju o dopodnevnom spavanju odgovorila sa, 'Ako Nane!'

Sto posto.

Ne budite kivni na spavače do podne. Ima među njima poštenog sveta. Nađe se i poneki radan. Ako ništa drugo spavači sanjaju, pa će neke od tih snova ostvariti. Možda za dobrobit svih nas. Doduše poslepodne.

Vidite, spavači se prisete. Dozovu uspomene na neka mila lica i brižne zagrljaje. Ne zaboravljaju. Nije li to dovoljan uslov da im se ponekad progleda kroz prste to 'do pladne' spavanje?

U jedno ne sumnjajte, kad zatreba, pasionirani spavači su i te kako kadri da urane. To se, u ovom svetu kroz koji hodimo, dešava bar 5 puta sedmično. Pa malo li je?