Hoćeš kafu Sem?

Hoće li biti rata Sem?

Prvo, zašto me, uporno, zoveš Sem, rekao sam ti da me to nervira, a drugo, odakle ti ideja da će biti rata?

Dobro, izvini. Znaš koliko bih volela da smo mi Svejzi i Demi Mur u Duhu, al' da tebe ne ubiju i da me voliš kao što Sem voli Demi u tom filmu.

Kakav bre Svejzi, ja sam zgodniji od njega, a ti imaš mnogo bolje noge od Demi.

Laskaš mi.

Ne, samo hoću da promenimo temu.

Nisi uspeo, i nisi mi odgovorio. Hoće li biti rata?

Zavisi gde. Na ovoj, ubogoj, planetici ratovi se dešavaju neprekidno. Oružani sukobi su naša realnost. Razlika je, ponajviše, u oružju. Jedni koriste pušku, drugi reč, a treći oba. Tužna je ova  planeta, draga moja Demi, mnogi bi da vladaju, a ne da žive. Evo ovako, jednostavno, da hodaju, da dišu, da se jebu, da vole. Svi bi oni neku moć. Kukavice.

Kako je lepo kad me zoveš Demi, iako imam bolje noge od nje.

Imaš. Vidiš, ovaj ćošak od planete u kome živimo vrlo dobro zna šta je rat. I malo se umorio. Uželeo se trave i bosih, slobodnih stopala koja bi po njoj hodala. I željan  je čistog vazduha i razuzdanih misli i da, konačno, svako gleda svoja posla i da se tako ostvaren osmehne kad  neko drugi, u nekom drugom, svom poslu se ostvari  i bude srećan. To nije teško, zar ne?

Pa kad tako kažeš i nije. Hoćeš kafu?

Hoću.

Znaš šta ja mislim Sem. Uh izvini, neću više...jednog dana će se svi umoriti od ratovanja. Kao što ti i ja živimo u ovom ćošku od planete, tako u nekom drugom ćošku, na drugom kraju sveta čuče neki drugi Sem i Demi, piju kafu i pričaju o uzaludnosti ratovanja.

Rat se ne završava uz kafu, moja Demi, ozbiljne su to stvari. Donesi pikslu, molim te. Ratovi počinju mimo naše volje, ali nas uvlače u sebe, opet mimo naše volje. Tako ti je to. Mi smo tu bespomoćni.

Ne priznajem. Svi ti silnici i kvazimoćnici, ti koordinatori rata su samo sene. Prolazne utvare. Ono što ostaje je ljubav. Ona je najjače oružje.

A šta ćemo sa žrtvama Demi, zašto njih ljubav nije spasila? Ne možemo reći da oni nisu znali šta je ljubav, ali pred ratom ljubav je bespomoćna. 

I dalje me zoveš Demi...ljubav nije i nikada neće biti bespomoćna. Ljubav ne napušta, nju napuštaju. I da, ljubav neće oživeti žrtve, ali u ime sećanja na njih, naša je dužnost da budućnost podojimi ljubavlju. Ako se ne uzdamo u ljubav, uzdajmo se u razum. Jesmo li ista naučili? Hoćemo li biti toliko sebični, gluvi i slepi da pređašnje žrtve učinimo ništavnim izazivajući nove?  Pitam te opet, jesmo li išta naučili? Smatraj me nezrelom, ali tvrdim, ljubav je odgovor. Ljubav je postojala  pre pronalaska točka, prevazišla je pronalazak baruta i flopi diskete...prevazići će sve!

Flopi disketa, kako si se toga setila?

Ne podsmevaj se. Čekaj, i da nas, zaista, jednoga dana sravni sa zemljom neki rat. Pa šta? Iz te zemlje će opet nešto da izraste. I biće plod ljubavi zemlje i sunca. Razumeš?

Recimo. I zašto uopšte pričamo o ovome? Hoćeš cigaru Demi?

Hoću. Pa hajde, reci mi, zašto si ti sa mnom?

Kako zašto. Pa imaš bolje noge od Demi Mur.

Opet se podsmevaš.

Dobro, izvini. 

Dakle?

Dakle, ljubav.

...

Molim te, sledeći put kad budeš želela da se bavimo ozbiljnim globalnim temema, obavesti me, moram da se pripremim, da konsultujem stručnu literaturu.

Ne seri, nego sledeći put donesi masline i belo vino, gledaćemo film.

Je l' sa Demi i Svejzijem?

Naravno.

Ok. I znaš sta? Nije toliko strašno kad me zoveš Sem. Mislim da mi ne smeta. Ali, samo kad smo sami. Važi?

Važi, Sem.